Broj strana/povez/pismo: 561/broširan/ćirilica
Dimenzije: 13x20
Godina izdavanja: 2006.

Opis:

»Kada Osama bin Laden ne bi postojao, njega bi Vladimir Bartol izmislio. Njegovo majstorstvo, roman Alamut, objavljen je 1938. godine, a čini se kao da je napisan pre dve ili tri nedelje, toliko je u njemu proročkog » (L` Express)

»Činjenica je da je roman Alamut nezamislivo čitljivo delo, kojeg onaj ko ga uzme u ruke nikako ne može da ostavi. Uživanje u čitanju!« (Mag);

samo su dva mišljenja književne kritike o vizionarskom romanu Alamut autora Vladimira Bartola (1903-1967), jednog od najenigmatičnijih slovenačkih književnika. Trebalo je da prođe pola veka da Bartolov roman bude otkriven, prepoznat i pročitan na pravi način. Na žalost, međunarodni terorizam je u međuvremenu postao globalni bauk savremenog sveta, a 11. septembar 2001. slobodno se može smatrati novim datumom “novog” rođenja Bartolovog romana, jer tog dana Alamut je postao brutalno aktuelan i metafora pretnje islamskog terorizma.

Čitalačka i kritičarska reakcija pojavila , na žalost, sa velikim zakašnjenjem, onda kada je Bartolov proročki roman postao naša surova stvarnost. Ono što je Bartol pisao dugih deset godina a prvi put objavio u Sloveniji 1938., činilo se tada čistom naučnom fantastikom. Tako je roman tada i primljen - dosta mlako. Kritika je presudila da je “suviše egzotičan i avanturistički ” a čitaoce nisu zainteresovali događaji vremenski smešteni u polovinu 11. veka, u planine Persije (današnjeg Irana), Ali, vreme je bilo na Bartolovoj strani. Jer, ko je tih godina mogao i da sluti da će njegovi fantastični likovi i događaji danas biti stvarni i glavni akteri tragičnog i suludog savremenog terorizma koji potresa planetu! Talibani, Palestina, Čečeni, atentati, samoubice koje daju život za svoja verska uverenja, putevi hašiša i slično, globalna su svakodnevica.

Roman je do danas doživeo 33 izdanja na dvadesetak jezika. Prvi prevod je bio na češki jezik (1946), a prvi prevod u nekadašnjoj Jugoslaviji 1955. Na srpskohrvatski ga je,1990, ponovo preveo Josip Osti, (Svjetlost, Sarajevo) a sada imamo i srpsku, ekavsku verziju. Krajem osamdesetih godina prošlog veka i francuskog prevoda nižu se prevodi širom Evrope, a čitalački bum nastaje ponovo nakon 11. septembra 2001. Roman bi bio i odličan osnov za film, ili strip.Zasad, u dramatizaciji Dušana Jovanovića prošle godine je igran na ljubljanskoj i salcburškoj pozorišnoj sceni.

O romanu:

Današnja aktuelnost dela zasnovana je na stvarnim događajima i stvarnim ličnostima. Okosnica romana su burni i uzbudljivi događaji u Persiji oko 1092. godine. Polovinom 11. veka u planinama Irana tj. Perzije, postojala je tvrđava Alamut, koju su držali pripadnici sekte ismailita. Sekta postoji i danas. U vreme koje se opisuje u knjizi isamilite je predvodio izvesni Hasan ibn Sabah (Seidun), centralni lik romana, harizmatični verski vođa čije ime Iranci i danas izgovaraju sa strahopoštovanjem. Seidun je od Alaha poslat prorok koji iza zidina svog orlovskog gnezda, grada Alamuta, vodi pravi sveti rat protiv persijskog carstva. Njegovo kretanje po Bliskom istoku i susreti sa vladarima koje opisuje Bartol su istiniti.Tvrđavu Alamut i njen izgled opisao je, verovali ili ne, Marko Polo! Velikom i moćnom neprijatelju Seidun se suprotstavlja pomoću male grupe prevaspitanih mladića - fedajia, kojima u zamenu za njihov život nudi sve što obični smrtnici nikada neće okusiti: s ključem koji mu je dao Alah, otvara im vrata onostranog sveta, Kuranovog raja sa prelepim devojkama. Ko taj raj jednom doživi, spreman je da učini sve kako bi se u njega vratio. Takođe je činjenica da su ovi Hasanovi sledbenici, fedajini (fedai na arapskom znači: onaj koji daje život za svoja uverenja), u svojim pripremama za atentatorske akcije koristili doping, tj. hašiš.

U naše vreme, na prostoru od Indije do zapadne obale Afrike, sekta ismailita, sa oko 130.000 sledbenika, još postoji, ali se ne bavi više ubistvima. Njihov vođa je aga-han, kome podanici svake godine obezbeđuju zlata koliko iznosi njegova telesna težina, te on lagodno živi u zapadnoj Evropi kao viđeni pripadnik džet-seta.

O autoru:

Vladimir Bartol se rodio 24. februara 1903. u selu Sv. Jovan pokraj Trsta kao sin Gregora Bartola, poštanskog službenika i spisateljice Marice Bartol-Nadlisek, oboje izuzetno tolerantni i liberalni. Majka ga je upoznala sa svetom slikarstva, a otac sa biologijom. Sebe je uvek opisivao kao osetljivo i neobično dete bogate mašte. Interesovala su ga mnoga područja: biologija i filozofija, psihologija, umetnost i naravno, pozorište i književnost. Kao naučnik se bavio sakupljanjem i istraživanjem leptira.

Studirao je u Ljubljani (biologiju, filozofiju, geografiju), diplomirao je 1925. godine i nastavio studije na Sorboni (1926-1927). 1928. je služio vojsku u Petrovaradinu, u današnjoj Srbiji. Od 1933.-1934. živeo je kao slobodan pisac u Beogradu gde je uređivao Slovenački beogradski nedeljnik. Nakon toga se vratio u Ljubljanu i tamo ostao do 1941. Nakon II svetskog rata se seli u svoj rodni grad Trst gde živi sledećih deset godina, do1956. Kasnije je postao spoljni saradnik Slovenske akademije nauka i umetnosti. Umro je 12. septembra 1967.

Njegove prve kratke priče objavljivane su tokom 1927. i 1928. u književnim časopisima, a nekoliko godina kasnije sakupljene su u zbirku Al Araf (1935., drugo izdanje 2002.). Neke od njih su u stvari, bile priprema za njegovo remek-delo, roman Alamut.Njegova proza je sadržala psihološke i filozofske elemente, a opisivanjem sudbina međunarodnih demonskih i ekscentričnih pustolova razvio je teme koje su se odnosile na volju, moć i apsurd čime je postao prethodnik egzistencijalizma u književnosti. Bartol je sledio Platona, E.A. Poa, a na njega su uticali i Dostojevski, Niče i Frojd.

Ostali Bartolovi radovi su: drama Lopez (1932), tragikomedija Empedokle (1945) i zbirka kratkih priča Tršćanski humoristični skečevi (1957). Pisao je za mnoge novine i časopise, pa su njegovi tekstovi prilično rasuti naokolo i većina njih je tek posthumno objavljena kao pojedinačna književna dela. Među njima su i zbirke novela i eseja Demon i Eros (1974) i Između idile i horora (1988), roman Čudo u selu (1985), priča Don Lorenzo (1986) i autobiografija Mladost u Sv. Jovanu (2001). Takođe je napisao preko 280 kritika iz područja književnosti, pozorišne i likovne umetnosti. Važni su i njegovi eseji iz tridesetih godina 20. veka kojima je on prvi u Sloveniji i Kraljevini Jugoslaviji predstavio principe Zigmunda Frojda i Karla Gustava Junga.

Prevodilac: Sa slovenačkog Srećko Čolaković

For Serbian Market Only